Pojave se tako potpuno nenadano neki mirisi koji se reflektuju u slike.
Vidim onda sebe kako sedim sa dedom (koji već davno ore neke nebeske njive) na ledini salaša u ataru turijskom.
I onda opet ta pesma koju on više govori nego što peva:
„Seja brata Turcima prodala da je zašto ne bi ni žalila no za jednu svilenu maramu...i onda dalje pesma govori o tome da kada je videla kako joj Turci odvode brata ona se pita da li će ga ikada videti i njegov odgovor da će to biti „kad procveta na kamenu ruža,kad zapeva riba crvenperka“...i još nešto treće isto tako potpuno nemoguće...čega sad nikako ne mogu da se setim
Ne znam zašto mi miris lipa i bagrema donosi sećanje na salaš na kojem sam odrasla,na trougao trave kraj lenije gde sam umela satima da ležim i posmatram ogromno jato zvezda i nebo tako veliko spram mene.
Da li to godine traže da priznam koje sam to snove odsanjala i da li sam ispunila obećanja koja sam sebi zadala.
Možda su za to krive godine koje me polako pripremaju za neke druge ledine i salaše a moždu su to samo mirisi lipa na Balkanu.